Knjiga koja me je promenila više nego što sam očekivao

Kako su me “Seobe” naučile da je čežnja deo života

Postoje knjige koje pročitaš pa zaboraviš, i postoje one koje ti se zavuku negde i ostanu. Sa “Seobama” Miloša Crnjanskog se meni desilo ovo drugo, a najmanje sam to očekivao. Uzeo sam roman sa nekom nevoljom, jer mi je delovao spor i čudan, bez prave radnje. A na kraju mi je rekao nešto o meni što do tada nisam umeo da imenujem.

Vuk Isaković vodi svoje ljude u tuđi rat, za tuđeg cara, daleko od kuće. Stalno misli o nekoj drugoj zemlji, o nekom boljem mestu gde će konačno biti dobro. Ta njegova čežnja za nečim drugim, za Rusijom kao za rajem koji ne postoji, pratila me je dok sam čitao. Jer i ja sam takav. Stalno mi se činilo da je sreća negde drugde, u nekom drugom gradu, u nekom drugom životu koji bih imao da je sve bilo malo drugačije. Nisam znao da je to staro koliko i ljudi, dok nisam pročitao kako se isti taj nemir muči u jednom čoveku iz osamnaestog veka.

Ono što me je stvarno pomerilo nije sama priča, nego jedna misao koja se provlači kroz ceo roman, da postoji neki “plavi krug” i “zvezda” u njemu, nešto čisto i visoko čemu čovek teži, a nikada ga ne dohvati. Dugo sam razmišljao o tome. Shvatio sam da ta čežnja ne mora da bude muka. Vuk se ceo život seli i nada, i nikada ne stigne tamo gde misli da treba. Ali baš to traženje je ono što ga drži živim. Pre te knjige mislio sam da je nezadovoljstvo nešto loše, neka greška u meni. Posle nje sam počeo da mislim da je čežnja prosto deo toga što si čovek.

Promenio sam i to kako gledam na svoju porodicu. Moji su se selili nekoliko puta, deda je dolazio sa sela u grad, otac je radio u inostranstvu pa se vraćao. Ranije mi je to bila samo dosadna priča za stolom. Posle “Seoba” sam shvatio da su i oni nosili svoj plavi krug, svoju nadu da će negde biti bolje. Ljudi se sele telom, ali pre toga se sele u glavi, ka nečemu boljem. To me je nekako približilo svojima.

Ne mogu da kažem da sam posle ove knjige prestao da sanjam o nekom drugom mestu, to bi bila laž. Ali sada to nosim mirnije. Naučila me je da ta čežnja ne mora da me kvari, da je mogu pretvoriti u nešto što me gura napred umesto da me grize. Očekivao sam dosadan roman o nekom davnom ratu, a dobio sam knjigu koja mi je objasnila jedan moj tihi nemir. Zato je pamtim.

Ideja iza sastava: Ugao je čežnja i nemir kao deo ljudske prirode, kroz “Seobe” Crnjanskog i motiv “plavog kruga” i seobe kao stalnog traženja boljeg. Glavna poruka je da knjiga menja učenika tako što mu pokazuje da nezadovoljstvo i čežnja nisu greška, već nešto staro i ljudsko što se može nositi mirnije. Povezano sa istorijom selidbi u sopstvenoj porodici.