Sta god tkas, vezuj konce za nebo

Vera i nada kao oslonac u radu: zasto nam treba nesto vece od nas samih

Ima dana kad mi se uopste ne radi nista. Ustanem, pogledam koliko obaveza imam i pomislim cemu sve to. Verujem da svako ima takve dane. Zato mi je ova maturska tema zanimljiva, jer mislim da ona daje neki odgovor na to pitanje. “Sta god tkas, vezuj konce za nebo.” Za mene to znaci da coveku treba nesto iznad njega samog da bi uopste imao snage da radi i izdrzi kad postane tesko.

Najlepse je o tome pisala Desanka Maksimovic. Njena poezija je puna neke tihe vere i nade, cak i kad govori o tuzi. U pesmi “Strepnja” ona se plasi za necim sto je krhko i lepo, ali ta strepnja u stvari pokazuje koliko joj je stalo do zivota. A u pesmi “Opomena” ona moli da je ljube dok je vreme, dok jos traje, jer zna da nista ne traje vecno. Kod nje osetim da rad i ljubav i sve sto radimo ima smisla bas zato sto smo svesni da je prolazno. Desanka ne bezi od te svesti, nego od nje pravi razlog da voli jace i da se nada. To je za mene vezivanje konca za nebo, naci nadu i kad sve izgleda krhko.

Mislim da bez vere u nesto vece covek brzo odustane. Ako radim samo zato sto moram, prva prepreka me obori. Ali ako verujem da ima smisla u onome sto radim, da to vodi nekuda, onda izdrzim i kad je tesko. Setim se kako je bilo prosle godine kad sam pao prvi test iz matematike u polugodistu i bio sam ubedjen da to nije za mene. Mama mi je rekla da ne gledam samo taj jedan test nego ceo put pred sobom. Tu sam shvatio da nada nije naivnost, nego oslonac. Kad sam prestao da gledam u zemlju i poceo da gledam malo dalje, nekako mi je i ucenje krenulo lakse. Konac mora da bude vezan za nesto, inace visi i ne drzi nista.

Volim i to sto vera u ovoj temi ne mora da znaci nesto crkveno i strogo. Moze da bude vera u ljude, u to da dobro ima smisla, u sopstvene snove. Kad sportista trenira svaki dan po kisi i hladnoci, on veruje u neki dan koji jos nije dosao. Kad neko uci za posao koji voli iako mu svi govore da od toga nema hleba, on vezuje svoj konac za nebo, za nesto u sta veruje vise nego u trenutnu logiku. Ta vera ga drzi. Bez nje bi se sve raspalo u prvom umoru.

Zato mi se cini da je ova stara poruka zapravo vrlo prakticna. Ona ne kaze da budemo sanjari koji ne rade nista, naprotiv. Ona kaze da radimo, da tkamo svoj zivot svaki dan, ali da pri tom drzimo pogled malo navise, ka nadi i veri u nesto bolje. To je ono sto coveka ne pusta da klone. Ja cu se truditi da, kad mi opet dodje onaj dan kad se nista ne radi, setim se da svaki moj konac negde vodi i da vredi vezati ga za nebo, a ne pustiti da padne u prasinu.

Ideja iza sastava: Ugao je vera i nada kao oslonac u radu, ideja da coveku treba nesto vece od njega samog da bi izdrzao kad postane tesko i da ne odustane. Lektira je poezija Desanke Maksimovic (“Strepnja” i “Opomena”), a licni primer je pad testa iz matematike i sport kao slika istrajne nade. Glavna poruka je da nada nije naivnost nego prakticni oslonac koji drzi coveka u radu.