Sta god tkas, vezuj konce za nebo

Delo koje nadzivljava coveka: trag koji ostaje kad nas vise nema

Postoji jedna stvar koja me odavno kopka. Sta od coveka ostane kad ode? Vecina nas ce biti zaboravljena za jednu ili dve generacije, to je realnost. Ali neki ljudi ostave nesto sto traje mnogo duze od njihovog zivota. Mislim da o tome zapravo govori i ova maturska tema. Vezati konce za nebo znaci raditi tako da to sto napravis bude vece i trajnije od tebe samog.

Kad razmisljam o ovome, prvo mi padne na pamet “Na Drini cuprija” Ive Andrica. Ceo taj roman je prica o jednom mostu koji stoji vekovima, dok generacije ljudi oko njega dolaze i odlaze. Mehmed-pasa Sokolovic je naredio da se sagradi most jer je nosio u sebi uspomenu na taj prelaz preko reke. Most je nadziveo i njega i sve one koji su ga gradili, i Turke i kasapine i obicne ljude sa kapije. Andric kroz to pokazuje nesto vazno. Ljudski zivot je kratak i pun patnje, ali ono sto covek napravi sa srcem i smislom moze da traje i da spaja ljude jos stotinama godina. Most nije samo kamen. On je dokaz da je neko vezao svoj konac za nebo i da to nebo i dalje stoji nad rekom.

Ono sto mi je posebno leglo u tom romanu je to kako most prezivljava sve, i poplave i ratove i ljudsku zlobu. Radisav koji je pokusao da spreci gradnju je strasno stradao, ali narod ga je upamtio i ispredao prica o njemu. Cak i njegov otpor je postao deo trajne price. To mi govori da trag ne ostavljaju samo veliki i mocni, nego i obican covek ako stoji iza necega u sta veruje. Andric je u stvari i sam ostavio takav trag. Njega vise nema, a mi i dalje citamo ovaj roman na maturi i razmisljamo o zivotu zbog onoga sto je on ispleo od reci.

Ja nisam neko ko ce sagraditi most, naravno. Ali kad razmisljam o sebi, vidim da i mali ljudi ostavljaju trag. Moj deda je celog zivota sadio voce oko kuce. Njega nema vec nekoliko godina, a te kruske i sljive i dalje radjaju svako leto. Kad jedem te kruske, znam da je on tu negde. To je njegov nacin da veze konac za nebo, da posadi nesto sto ce hraniti ljude i kad njega ne bude. Nikad nije pricao o tome velikim recima, samo je kopao i sadio i govorio da to nije za njega nego za nas koji dolazimo.

Zato mislim da ova poruka nije samo za pesnike i graditelje. Svako od nas tka necim svoj zivot, recima, delima, decom koju vaspitava, poslom koji radi. Pitanje je samo da li vezujemo te konce za nesto sto ce ostati ili samo za sebe i ovaj trenutak. Ako radimo samo za sebe, sve se pokida cim odemo. Ali ako radimo misleci i na one koji dolaze posle nas, onda ostavljamo nesto kao onaj most. Ja bih voleo da jednog dana, sta god napravim, bude bar malo nalik dedinim kruskama. Nesto malo, ali sto traje i posle mene.

Ideja iza sastava: Ugao je delo koje nadzivljava coveka, ideja da pravu vrednost ima ono sto stvaramo sa smislom i za druge, jer to traje duze od naseg zivota. Lektira je “Na Drini cuprija” sa motivom mosta i Radisava, a licni primer je dedino voce koje i dalje radja. Glavna poruka je da trajan trag ostavljaju i mali ljudi ako rade misleci na one koji dolaze posle njih.