Sta god tkas, vezuj konce za nebo

Posten rad sa dusom: kad ono sto radimo nije samo za platu

Kad sam prvi put cuo ovu recenicu, malo sam je vrteo u glavi dok mi nije sela. “Sta god tkas, vezuj konce za nebo.” U pocetku mi je zvucalo kao neka stara poslovica koju babe izgovaraju, a onda sam shvatio da je to zapravo uputstvo za zivot. Znaci, sta god da radis, radi to kako treba, posteno i sa nekim visim ciljem, a ne samo da prodjes dan i uzmes pare.

Ja idem u tehnicku skolu i kod nas se dosta prica o tome kako cemo jednog dana raditi neki konkretan posao. Neko ce praviti instalacije, neko popravljati masine. I evo sta sam primetio. Postoji ogromna razlika izmedju coveka koji radi posao samo da ga zavrsi i coveka koji radi posao tako da se ne stidi onoga sto je ostavio iza sebe. Moj profesor prakse stalno ponavlja jednu stvar. Kaze, niko nece videti taj kabl iza zida, ali ti znas da li si ga postavio kako treba. To je u stvari ista poruka kao i ova maturska tema. Vezivanje konca za nebo nije da te neko gleda, nego da ti sam imas neku meru postenja u sebi.

Ima u nasoj knjizevnosti jedan lik koji mi se zbog ovoga vraca u secanje, a to je Stanko iz romana “Hajduk Stanko” Janka Veselinovica. Stanko ne ide u hajduke zato sto mu treba pljacka ili zato sto mu je dosadno. On ide jer oseca da mora, jer mu je nepravda stala u grlo i ne moze drugacije. Njegov rad, ako tako mogu da kazem, ima visi cilj. On vezuje svoje konce za nesto vece od sebe, za pravdu i za svoj narod. Da je radio samo za sebe, ostao bi kod kuce i cuvao svoju kozu. Ali on bira tezi put zato sto veruje u nesto. Zbog toga ga i pamtimo, a ne pamtimo gomilu ljudi koji su tada zivot proveli mirno i prizemno.

Mislim da svako od nas ima priliku da svoj mali posao podigne malo navise. Moja mama radi kao medicinska sestra i kad dodje kuci umorna, znam da je taj dan nekome bilo lakse zbog nje. Ona ne prica o visim ciljevima, ona ih jednostavno zivi. Kad nekoga lepo umiri rece da se ne plasi, to je njen konac vezan za nebo, iako ona to nikad tako ne bi nazvala. To me uci da ideal nije nesto daleko i veliko, nego nacin na koji radis i najobicnije stvari.

Na kraju, mislim da je poenta ove teme jednostavna iako zvuci pesnicki. Mozes da budes majstor, lekar, ucitelj, sve jedno, ali ako u to sto radis ne ustkas malo postenja i duse, onda si samo gubio vreme. Konac koji nije vezan ni za sta lako se pokida. A onaj koji je vezan za nebo, za neki tvoj ideal i veru u dobro, taj drzi i tebe i one oko tebe. Zato cu se truditi da, sta god jednog dana radio, to radim tako da mogu mirno da spavam.

Ideja iza sastava: Ugao je posten rad sa dusom, ideja da kvalitet i ispravnost onoga sto radimo dolaze iz unutrasnje mere postenja, a ne iz toga da li nas neko gleda. Lektira je “Hajduk Stanko”, a licni primeri su skolska praksa i majka medicinska sestra. Glavna poruka je da i najobicniji posao postaje vredan kad ga vezemo za neki ideal.