Moral kao temelj ljudskog dostojanstva

Cuvanje dostojanstva u nevolji i siromastvu

Lako je biti dostojanstven kada je sve u redu. Kada coveku ne fali nista, lepo se ponasa, govori pravo, deli sa drugima. Pravo iskusenje dodje tek u nevolji, kada je gladan, kada ga je zivot pritisnuo i kada bi mu izdaja samog sebe donela olaksanje. Mislim da se tada vidi pravi karakter. Dostojanstvo nije ono sto pokazemo kad nam je dobro, nego ono sto sacuvamo kad nam je najteze.

Kada citam “Na Drini cupriju” Ive Andrica, ne mislim samo na velike istorijske dogadjaje, nego na obicne ljude koji preko mosta prolaze kroz toliko nevolja. Tu su poplave, ratovi, bolesti, ljudi gube imanja i bliznje. A opet, mnogi od njih ostaju ono sto jesu, drze do svojih navika, do casti, do reci. Most stoji i kada se sve menja, i meni je on nekako slika coveka koji u svakoj nevolji pokusava da ostane uspravan. Andric pokazuje da siromastvo i muka mogu da slome telo, ali ne moraju da slome dostojanstvo, ako covek to ne dozvoli.

Najvise me je o ovome naucila poezija Alekse Santica. Njegovi ljudi su sirotinja, muci ih glad i tudjin, mnogi odlaze trbuhom za kruhom. Pa ipak, u tim pesmama ima neke tihe ponositosti. Covek je siromasan, ali ne moli i ne puzi. Santic pise o ostajanju na svome i o ljubavi prema zemlji koja ne donosi nikakvu korist, samo bol. To ostajanje, kada bi bilo lakse otici i odreci se svega, za mene je vrhunac dostojanstva. Bogatstvo se moze izgubiti za jedan dan, a ovakav ponos se ne moze oduzeti coveku ako ga sam ne preda.

Imam i blizak primer. Moja baba je penziju imala malu, jedva je sastavljala kraj sa krajem. Nikada nije htela da uzme ni od koga, cak ni od svoje dece, govorila je da ne zeli nikome da bude na teretu. Secam se kako je krpila istu jaknu godinama i kako je delila sa nama i ono malo sto je imala, kolac ili voce iz baste. Bila je siromasna, ali se ponasala kao da ima sve. Tek kasnije sam shvatio da je to bogatstvo bilo u njenom drzanju, a ne u dzepu. Niko je nikada nije mogao poniziti, jer ona sebe nije ponizavala.

Naravno, nevolja moze i da slomi coveka, to bi bilo neposteno precutati. Ima ljudi koji u bedi posrnu, koji pocnu da kradu ili da lazu da bi preziveli. Ne sudim im olako, jer ne znam kako bih ja izdrzao. Ali bas zato se divim onima koji izdrze a da ne izgube sebe. Njihovo dostojanstvo je skupo placeno i zato je pravo.

Zato mislim da se moral i ne pita za prilike. On ne nestaje kada nestane novca. Naprotiv, tada se najbolje vidi koliko ga zaista ima u coveku. Voleo bih da, ako me jednom zadesi teska nevolja, ostanem nalik svojoj babi, da mogu da budem siromasan a da se ne stidim, jer dostojanstvo koje izdrzi glad i muku, to je dostojanstvo koje niko ne moze da kupi ni oduzme.

Ideja iza sastava: Ugao je cuvanje dostojanstva u nevolji i siromastvu, ono sto se vidi tek kada je coveku najteze. Glavna poruka je da moral ne zavisi od prilika i da se pravi karakter pokazuje u muci, a ne u obilju. Lektira su “Na Drini cuprija” i poezija Alekse Santica, uz licni primer babe koja u siromastvu cuva ponos.