Moral kao temelj ljudskog dostojanstva

Savest koja ne da coveku da posrne

Postoji jedan tih glas u coveku koji se javi tacno onda kada nam najmanje odgovara. Spremamo se da uradimo nesto lose, ili smo to vec uradili, i odjednom nesto unutra zaboli. To je savest. Mislim da je upravo ona unutrasnji cuvar dostojanstva, jer covek koji jos uvek oseca grizu savesti nije do kraja pao. Onaj ko vise nista ne oseca, taj je izgubio i sebe.

Najjace sam o tome razmisljao citajuci “Dervis i smrt” Mese Selimovica. Ahmed Nurudin ceo zivot misli da je cist i pravedan, sklonjen iza vere i pravila. Ali kada mu uhapse brata, savest pocne da ga lomi i da mu postavlja pitanja na koja nema lep odgovor. On vidi da je lakse imati nacela nego ih ispostovati kada te kostaju. Ta knjiga me je naucila da dostojanstvo nije u tome da budemo bezgresni, jer to niko nije, nego u tome da ne bezimo od svoje savesti i da je ne ucutkamo lako.

Razmisljao sam zasto je savest tako neprijatna. Ona ne dolazi sa nagradom, ona samo opominje. Lakse bi nam bilo bez nje, mogli bismo da uzmemo sta hocemo i da spavamo mirno. Ali bas to sto nas ne pusta na miru cuva nas da ne postanemo ljudi kojih bismo se kasnije stideli. Covek bez savesti moze biti veoma uspesan, moze proci nekaznjeno, ali iznutra se prazni. Dostojanstvo se ne meri time da li si uhvacen, nego time da li mozes da pogledas sebe.

Imam i jedan svoj primer kojeg se ne secam rado. U osmom razredu sam prepisao zadatak od druga i predao ga kao svoj. Nastavnik me je pohvalio pred odeljenjem. Trebalo je da budem srecan, a meni je bilo muka. Drug je cutao, niko nista nije znao, i bas to mi je bilo najteze. Posle dva dana sam priznao nastavniku, ne zato sto bi me neko otkrio, nego zato sto nisam mogao da nosim tu pohvalu koja nije moja. Dobio sam losu ocenu, ali sam tek tada mogao normalno da dignem glavu. Tada sam shvatio da savest zapravo brani moje dostojanstvo, cak i kad me kosta.

Mislim da je opasno kada covek pocne da pravi dogovor sa svojom savescu. Prvo nadje izgovor za malu stvar, pa za vecu, i posle nekog vremena vise ga nista ne boli. To je pravi pad, tih i bez svedoka. Nurudin nas upravo na to upozorava, jer i najpostovaniji covek moze da se prevari ako prestane iskreno da se pita o sebi.

Zato verujem da je moral ziv samo dok je ziva savest u nama. Ona nas nekad muci, ali nas i cuva da ostanemo ljudi pred sobom. Voleo bih da nikad ne dodjem u stanje da me vise nista ne zaboli kad pogresim. Dok god me boli, znam da jos uvek stojim uspravno. To boljenje, ma koliko bilo neprijatno, mislim da je najpostenije sto covek poseduje.

Ideja iza sastava: Ugao je savest kao unutrasnji cuvar koji ne da coveku da posrne, za razliku od spoljasnjeg obraza iz prvog sastava. Glavna poruka je da dostojanstvo nije u bezgresnosti nego u tome da ne ucutkamo savest i da se ne stidimo sebe. Lektira je “Dervis i smrt” sa likom Ahmeda Nurudina, uz licni primer prepisanog zadatka i priznanja.