Moral kao temelj ljudskog dostojanstva

Postenje i obraz kao osnova po kojoj nas ljudi pamte

Kada neko za coveka kaze da ima obraz, time je rekao skoro sve. Ne treba dodavati koliko ima para, kakvu kucu ima, kakav mu je auto. Obraz je nesto sto se ne kupuje i sto se ne moze pozajmiti. Ja mislim da je bas postenje ono na cemu pociva ljudsko dostojanstvo, jer covek vredi onoliko koliko drzi do svoje reci i koliko se ne stidi onoga sto je uradio.

Najjasnije sam to osetio citajuci narodne pesme i pripovetke. U narodnoj knjizevnosti rec je sveta. Kada junak nesto obeca, on to izvrsi pa makar ga to glave kostalo. Obraz tu nije ukras, nego je granica preko koje se ne sme. Covek koji prekrsi datu rec u tom svetu vise nije covek, on je gubitnik u ocima cele zajednice, i nikakav imetak ga ne moze oprati. To mi se cini posteno i jasno. Dostojanstvo se zaradjuje delom, a ne recima o sebi.

Slicno razmisljam i kada se setim “Hajduk Stanka” Janka Veselinovica. Stanko nije savrsen junak, on gresi i pada, ali ono sto ga drzi uspravnim jeste osecaj da postoji nesto sto se ne sme izdati. On ne ide u hajduke zbog plena, nego zbog pravde i zbog toga sto ne moze da gleda nepravdu i da cuti. Bas to cutanje pred zlom je za mene pocetak gubitka obraza. Ko cuti da bi sebi olaksao, polako pristaje da bude manje covek. Stanko nije pristao, i zato ga pamtimo.

Razmisljao sam i o tome kako to izgleda u obicnom zivotu, jer junaci iz lektire deluju daleko. Setim se dede u selu kod koga smo isli leti. On je svakome vracao dug do dinara, i kad mu je bilo tesko. Jednom je prodao prase da bi vratio pozajmicu komsiji, iako mu komsija nije ni trazio. Pitao sam ga zasto, a on je rekao da hoce mirno da spava. Tada nisam razumeo, sada mislim da je to bilo cuvanje obraza. Njegovo dostojanstvo nije bilo u tome sto je bio bogat, jer nije bio, nego u tome sto niko nikada nije mogao da kaze da ga je deda prevario.

Postenje kosta. Lakse je slagati, prepisati, precutati, uzeti tudje kad niko ne gleda. Ali covek uvek ima jednog svedoka koji gleda, a to je on sam. Mislim da onaj ko izgubi postovanje prema sebi gubi i dostojanstvo, jer vise nema cime da bude ponosan. Para se moze izgubiti pa ponovo zaraditi, ali jednom okaljan obraz tesko se pere, ponekad nikad.

Zato verujem da je moral, a u njegovom srcu postenje, pravi temelj dostojanstva. Bez njega covek moze imati sve, a opet biti prazan i nikom drag. Sa njim moze imati malo, a opet stajati uspravno pred svakim. Ja bih voleo da budem kao taj moj deda, da niko nikada ne moze da kaze da nema poverenja u moju rec. To mi se cini vrednije od svega sto bih mogao da steknem.

Ideja iza sastava: Ugao je postenje i obraz kao osnova dostojanstva, ono po cemu nas zajednica pamti i ceni. Glavna poruka je da se dostojanstvo zaradjuje delima i datom recju, a ne imetkom, i da je okaljan obraz najteza vrsta gubitka. Lektira su narodna knjizevnost i “Hajduk Stanko”, uz licni primer dede koji vraca dug.