Ako imamo srecu, treba da je sirimo oko sebe

Sebicna sreca brzo uvene, a otvorena traje

Postoje ljudi koji imaju sve, a deluju nekako prazno. Imaju para, imaju kucu, imaju zdravlje, ali im nešto fali u oku. A onda znaš nekog ko ima mnogo manje, pa svetli iznutra. Dugo me to zbunjivalo. Sad mislim da znam zašto je tako. Sreca koju cuvaš samo za sebe, koju ne daš nikom, polako se ukiseli. Postane sebicna, a sebicna sreca nema dugo daha. Zato verujem da srecu, ako je imamo, moramo da delimo s drugima, jer cim je zatvorimo u sebe, ona pocne da vene.

Najjasnije to vidim u Stankovicevoj “Necistoj krvi”. Sofka je rodjena u bogatoj kuci, lepa je, ima sve sto u to vreme jedna devojka može da poželi. Ali ta sreca je zatvorena, cuvana iza visokih zidova, podredjena samo ponosu porodice. Niko je ne deli, niko od nje ne živi osim kao od ukrasa. I šta biva s njom. Sva ta lepota i bogatstvo se na kraju rasipaju, a Sofka ostaje nesrecna, prodata, slomljena. Stankovic kao da nam pokazuje da sreca koja se cuva samo radi sebe i radi izgleda ne donosi nista, samo trune iza zida. Da je bilo topline, deljenja, obicne ljudske bliskosti, možda bi sve bilo drugacije.

Mislim i na svog komšiju, coveka koji je ceo život radio i stedeo. Nikad nikom nista nije dao, ni rec lepu, kamoli nesto vise. Govorio je da svako treba sam za sebe da se brine. Sad je star i sedi sam na terasi, gleda u prazno. Niko mu ne dolazi. Njegova sreca, ako je ikad bila sreca, ostala je zakljucana u njemu i tu se osušila. Nije to kazna od nekog, to je prosto ono sto se desi kad zatvoriš vrata predugo. Vazduh unutra ustajati.

A onda imam primer iz svoje porodice koji ide u suprotnom pravcu. Moja tetka je medicinska sestra i posle smene, kad je već umorna, ode da obidje neku staricu iz kraja koja nema nikog. Ne mora to da radi, niko je ne placa za to. Pitao sam je odakle joj snaga posle dvanaest sati posla. Rekla je da je baš to puni, da bi bez toga bila praznija. Vidim na njoj da je to istina. Ona daje, i baš zato ne presušuje.

Zato ne verujem u srecu koja se grcevito cuva. Takva sreca lici na vodu u zatvorenoj flasi koju nikad ne otvoriš, posle nekog vremena više nije za pice. Sofka je imala sve pa je ostala bez icega. Moj komšija je stedeo i sebe i osecanja, pa je ostao sam. A tetka, koja stalno nešto daje, ima najviše. Ako vec imamo neku srecu, najgore sto možemo da uradimo jeste da je zazidamo. Treba je pustiti da diše, da ide ka drugima, jer samo tako i nama ostane živa.

Ideja iza sastava: Ugao je negativan i preko kontrasta: sebicna, zatvorena sreca vene, dok otvorena i podeljena traje. Glavna poruka je da cuvanje srece samo za sebe vodi u prazninu, a deljenje je hrani. Lektira je “Necista krv” (Sofka kao zatvorena, neprodeljena sreca koja propada), uz primere usamljenog komšije i tetke koja daje.