Ako imamo srecu, treba da je sirimo oko sebe

Sreca se umnozava tek kad je podelimo s drugima

Kad sam bio mali, mislio sam da je sreca nesto sto se cuva za sebe, kao slatkis koji sakrijes da ti ga niko ne uzme. Sto si stariji, to ti je jasnije da to ne radi tako. Sreca koju drzis samo za sebe nekako splasne. Onaj osmeh koji nikom ne pokazes brzo ti se izlizi. A kad ono sto te raduje preliješ na nekog drugog, vrati ti se nazad, samo veće. Zato mislim da srecu, ako je vec imamo, treba da širimo, ne zato sto smo dobri ljudi po nekom pravilu, nego zato sto tako i sami ostajemo srecni.

Najbolje to vidim kod svoje bake. Ona nema mnogo, penzija joj je mala i živi sama u staroj kuci. Ali kad god neko dodje kod nje, ona odmah nešto iznese na sto, kafu, neki kolac koji je sama napravila, makar i samo hleba i sira. Pitao sam je jednom zašto sve daje kad i sama jedva spaja kraj s krajem. Rekla mi je da joj je lepše kad jede neko drugi nego kad jede sama. Tada mi to nije imalo smisla. Sad mislim da je baka odavno shvatila ono oko cega se mnogi pametni ljudi muce, da se sreca ne troši kad se deli, nego raste.

Setim se i Andrićeve “Na Drini cuprije”. Most na Drini je u stvari jedna velika podeljena sreca. Mehmed-paša Sokolovic je nekad kao dete odveden iz tog kraja, daleko, u tudju zemlju. Mogao je da zaboravi odakle je i da uziva u svom položaju, sam za sebe. Ali on se setio one reke koju kao dete nije mogao da predje, i podigao je most da ga prelaze drugi, vekovima posle njega. To je za mene najlepši primer širenja srece. Covek koji je svoju moc i bogatstvo pretvorio u nesto od cega imaju koristi sasvim nepoznati ljudi, mnogo godina kasnije. Kapija na mostu postala je mesto gde se ceo grad raduje, sastaje, prica. Jedan covek je svoju sudbinu okrenuo tako da od nje žive svi.

Ima i sasvim malih stvari iz mog života koje to potvrdjuju. Kad sam prošle godine dobio dobru ocenu iz matematike koje sam se plašio, prvo sam hteo da likujem. Onda sam seo i objasnio gradivo drugu iz klupe koji je isto strepeo. On je dobio cetvorku i bio presrecan, a meni je nekako bilo lepše nego kad sam sam dobio peticu. To je sitnica, znam, ali baš zbog tih sitnica verujem u ovo o cemu pišem.

Zato mislim da sreca nije nešto sto se osvaja jednom pa cuva u nekoj kutiji. Ona je više kao vatra. Ako njome zapališ tudju sveću, tvoja ne postane manja, samo bude više svetla u prostoriji. Mehmed-paša je to uradio s mostom, baka to radi s kolacima, ja sam to probao s jednim casom matematike. Svako od nas ima nešto, makar malo, sto može da prelije na drugog. I baš tu, kad to uradimo, sreca prvi put postane stvarno naša.

Ideja iza sastava: Ugao je da se sreca ne troši deljenjem nego umnožava, kao plamen koji pali druge sveće a sam ne slabi. Glavna poruka je da onaj ko deli ostaje srecniji od onog ko cuva za sebe. Lektira je “Na Drini cuprija” (most kao podeljena sreca), uz licne primere bake i pomoci drugu u skoli.