Odgovor koji sam pronasao u knjizevnosti

Vredi li ostati posten kad je lakse ne biti, odgovor iz “Na Drini cuprije”

Ima jedno pitanje koje me muci otkad sam poceo da radim preko leta da zaradim nesto svoje. Vredi li uopste biti posten i raditi kako treba, kad oko sebe gledas ljude koji varaju, muvaju se i prolaze bolje od tebe? Gazda kod koga sam radio cesto je govorio da je posteneje samo izgovor za one koji ne umeju da se snadju. Neko vreme sam mu skoro i poverovao. Odgovor koji me je vratio sebi nasao sam tamo gde nisam ocekivao, u romanu koji smo radili u skoli, “Na Drini cuprija” Ive Andrica.

U toj knjizi ima sve, i dobri i losi ljudi, i ratovi i poplave, sve se menja kroz vekove. Ali most ostaje. I to me je nateralo da razmislim. Most je sagradio Mehmed-pasa Sokolovic, i on je tu da bi spajao ljude i da bi sluzio necemu vecem od jednog coveka i jednog zivota. Generacije se radjaju i umiru na toj cupriji, a ono sto je dobro i trajno sagradjeno nadzivi sve njih. Pomislio sam da postoji razlika izmedju onoga sto se brzo zgrne i onoga sto ostaje.

Najvise mi je ostao lik Alihodze. On je covek koji se ne povija ni pred kim, ni pred vlascu ni pred novim vremenom koje dolazi. Kad ostali jure za korescu i lako menjaju strane, on ostaje pri svome, makar ga to kostalo. Drugi ga mozda smatraju tvrdoglavim i staromodnim. Ali kroz ceo roman se vidi da je on neka vrsta savesti te varosi. Prepoznao sam da bih ja zeleo da budem takav covek, neko ko ima nesto sto ne prodaje.

Razmisljao sam i o tome kako Andric pokazuje da zlo i prevara obicno donesu kratku korist, a dugu stetu. Oni koji su gradili most ostali su zapamceni, a oni koji su samo otimali nestali su bez traga. To me je vratilo na mog gazdu. Da, mozda on tog leta zaradi vise tako sto vara. Ali sta od toga ostaje? Ja sam shvatio da ne zelim da budem covek za koga ce drugi govoriti da nije bio posten. To je cena koju nisam spreman da platim, ma koliko para bilo u pitanju.

Krajem leta sam imao priliku da ne prijavim gazdi gresku u racunu koja je bila u moju korist. Bilo je sitno, niko ne bi saznao. Ali sam mu rekao. On me je gledao kao da sam lud. Meni je posle bilo lakse, kao da sam prosao neki svoj mali ispit. Most iz Andriceve knjige mi je u glavi bio kao slika onoga sto zelim da gradim u sebi, nesto cvrsto, sto se ne rusi na prvi vetar.

Na kraju, “Na Drini cuprija” mi je dala odgovor da posteneje nije naivnost, kako mi je gazda govorio, nego nacin da gradim nesto sto traje duze od mene. Lako je zgrnuti i nestati. Tesko je, ali vredno, ostaviti za sobom nesto cvrsto, makar to bio samo glas o tome kakav si covek bio. Most jos stoji nad Drinom. A ono sto covek posteno sazida u sebi, mislim da stoji isto tako dugo.

Ideja iza sastava: Ugao je moralno pitanje vredi li ostati posten kad je nepostenje lakse i isplativije, a odgovor dolazi iz “Na Drini cuprije”, kroz simbol mosta kao trajne vrednosti i lik Alihodze kao cuvara savesti. Glavna poruka je da postenje nije naivnost nego gradnja neceg sto nadzivi coveka, za razliku od brze i prazne koristi. Licni primer sa letnjim poslom i gazdom prizemljuje Andricevu temu trajnosti u svet ucenika.