Odgovor koji sam pronasao u knjizevnosti

Kako da podnesem gubitak, uteha koju mi je dala poezija Desanke Maksimovic

Pre dve godine umrla mi je baba. Bila je bolesna duze vreme, pa smo nekako znali da dolazi, ali kad se zaista desilo, nista nije pomoglo to sto smo “bili spremni”. Niko mi nije znao reci nista pametno. Svi su govorili “bice ti lakse vremenom” i “moras biti jak”, a meni je to zvucalo prazno. Tih nedelja sam prvi put osetio da mi knjizevnost stvarno treba, ne zbog ocene, nego zbog mene.

Slucajno sam u citanci ponovo naleteo na pesmu “Strepnja” i druge stihove Desanke Maksimovic. Ranije su mi njene pesme bile mlake, ucili smo ih kao obavezu. Ali sad sam ih citao drugacije. Najvise me je dohvatila pesma “Opomena”, gde ona govori o tome kako ce jednog dana sve ovo nestati, i drvece i nebo i covek, pa poziva da se zivot oseti dok traje. Nisam to dozivljavao kao tuznu pesmu. Naprotiv, delovalo mi je kao da mi neko mirno objasnjava da je prolaznost deo svega, i da to nije kazna, nego priroda stvari.

Ono sto mi je Desanka dala je nezan nacin da gledam na smrt. Kod nje nema ni vriske ni ocaja. Ona tuguje, ali tako toplo i ljudski da covek pomisli kako je u redu tugovati. To mi je bilo vazno. Imao sam osecaj da ne smem da placem pred drugima, da je to nezrelo za momka od osamnaest godina. A njene pesme su mi rekle suprotno. Tuga je dokaz da si nekog voleo. Da nema veze da bi se covek stideo.

Posebno mi je pomogla “Krvava bajka”, iako ona nije o mojoj vrsti gubitka. Tu Desanka pise o ubijenim djacima iz Kragujevca. Kad sam je citao, shvatio sam da je bol koji ja osecam mali deo neceg ogromnog sto su ljudi osecali kroz istoriju. Nekako mi je laknulo da nisam sam u tome. Toliko majki je izgubilo decu, a ona je njihovu tugu pretvorila u nesto sto traje i sto nas i danas dira. Pomislio sam da i moja baba ostaje, dok je se ja secam i dok pricam o njoj.

Posle toga sam poceo da zapisujem secanja na nju, kako je kuvala, kako je psovala kad izgubi naocare, sitnice. Nisam pisac, to su samo neke nesredjene beleske u svesci. Ali otkad sam to poceo, manje me boli. Kao da sam i ja, na svoj nacin, uradio ono sto Desanka radi u pesmama, sacuvao nekog od zaborava recima.

Ne mogu reci da vise ne tugujem za babom. Tugujem i tugovacu. Ali poezija Desanke Maksimovic mi je dala odgovor na pitanje kako da to nosim. Naucila me je da gubitak ne moram da pobedim ni da zaboravim, nego da naucim da zivim sa njim, mirno, kao sa necim sto je deo zivota. I da je secanje, kad se pretvori u reci, najlepsi nacin da neko ostane sa nama. To mi niko od ziveih nije umeo reci tako jasno kao jedna pesnikinja kroz svoje stihove.

Ideja iza sastava: Ugao je odgovor na pitanje kako podneti gubitak bliske osobe, a uteha dolazi iz poezije Desanke Maksimovic (“Opomena”, “Krvava bajka”). Glavna poruka je da se tuga ne mora pobediti ni potisnuti, nego prihvatiti kao dokaz ljubavi, i da pretvaranje secanja u reci cuva voljene od zaborava. Licni okvir je smrt babe, sto poeziji daje konkretnu, iskrenu tezinu.