Odgovor koji sam pronasao u knjizevnosti

Ko sam ja zapravo, odgovor koji mi je dao Ahmed Nurudin iz “Dervisa i smrti”

Dugo sam mislio da znam ko sam. Imam ime, prezime, znam gde zivim, znam sta upisujem posle skole. Ali to su sve neke spoljasnje stvari, kao nalepnice. Pravo pitanje ko sam ja iznutra, sta zaista mislim i u sta verujem, to me je pocelo muciti negde u trecem razredu, kad sam shvatio da cesto radim ono sto drugi od mene ocekuju, a ne ono sto bih ja hteo. Odgovor, ili bar deo odgovora, nasao sam u jednoj teskoj knjizi koju nisam ocekivao da cu zavoleti.

To je “Dervis i smrt” Mese Selimovica. Iskreno, prvih nekoliko strana mi je islo jako sporo i mislio sam da necu izdrzati. Ali onda me je uhvatila ta unutrasnja borba glavnog junaka, sejha Ahmeda Nurudina. On je covek koji je ceo zivot mislio da je cvrst u svojoj veri i u svojim pravilima. Sve mu je bilo jasno i postavljeno. A onda mu uhapse brata i ceo taj njegov uredni svet se pocne raspadati. Odjednom vidi da nije onakav kakvim se predstavljao ni sebi ni drugima.

Ono sto me je najvise pogodilo je njegovo stalno preispitivanje. Nurudin govori sam sa sobom, vraca se na svoje postupke, pita se da li je trebalo drugacije. Prepoznao sam tu sebe. I ja vodim te razgovore u glavi, posle svadje sa drugom ili posle nekog casa kad sam cutao iako sam imao sta da kazem. Knjiga mi je pokazala da to preispitivanje nije slabost. To je znak da covek razmislja, da nije samo masina koja izvrsava.

Najvise me je naucila jedna gorka stvar. Nurudin se na kraju menja, ali ne nabolje, postaje surov i osvetnicki, postaje ono protiv cega se borio. To me je upozorilo. Shvatio sam da to ko sam ja nije nesto sto se jednom resi i zakljuca. Covek moze da se izgubi u svakom trenutku, ako prestane da pazi na sebe. Nije dovoljno jednom odluciti kakav cu biti, to moram da branim svakog dana, malim odlukama.

Setio sam se jednog svog primera. Lane su me drugovi nagovarali da prepisem ceo maturski rad sa interneta jer “svi tako rade”. Bilo mi je lakse da pristanem. Ali kad sam pomislio na Nurudina i na to kako se covek polako pretvori u nekog drugog bez da primeti, odlucio sam da napisem sam, makar i slabije. Nije to neki herojski cin, znam. Ali za mene je bio mali test ko sam ja.

Na kraju, ne mogu reci da sad imam potpun odgovor na to pitanje. Mislim da ga niko nikad nema do kraja. Ali “Dervis i smrt” mi je dao nesto vrednije od gotovog odgovora. Dao mi je naviku da se pitam. Naucio sam da covek nije ono sto o sebi prica, nego ono sto radi kad je tesko. I da na to ko sam ja moram da pazim ceo zivot, jer se to lako izgubi. Knjiga koje sam se plasio postala mi je neka vrsta ogledala, i to mi je mozda najveci odgovor koji sam dobio.

Ideja iza sastava: Ugao je pitanje licnog identiteta, “ko sam ja zapravo”, a odgovor dolazi kroz unutrasnju borbu Ahmeda Nurudina iz “Dervisa i smrti”. Glavna poruka je da identitet nije gotova stvar koja se jednom resi, nego nesto sto se brani svakodnevnim odlukama, i da je preispitivanje sebe vrlina, a ne slabost. Licni primer sa maturskim radom povezuje Nurudinovu sudbinu sa svakodnevnim zivotom ucenika.